…место светле историје и гробова

Васкрсли смо све пигмеје и репове;

Од несрећне браће наше, од робова,

Затворисмо своје очи и џепове.

Место светле историје и гробова..-

Данас су барем на дан оповргнути ови пророчки стихови  Владислава Петковића – Диса, из чувене песме „Наши дани“. Барем на дан је заличило да се Србија буди, да постоји нада за боље сутра…

Две хиљаде махом младих људи је учествовало у осмом по реду „Церском маршу“ од Шапца до Текериша укупне дужине 35 километара.

Циљ ове манифестације јесте одавање почасти јунацима са Цера и подсећање на чувени марш који је претходио бици.

Наиме 15. августа 1914. године Комбинована дивизија, Друге армије под командом генерала Степе Степановића по наређењу врховне команде добила је задатак да се усиљеним маршом упути ка Церу, где се одмах те ноћи упустила у крваве борбе са Аустроугарима, који ће пет дана касније бити поражени и протерани из Србије.

Ток читаве манифестација био је врло достојанствен, управо онакав какав су наши преци и заслужили. Тачно у 7 сати ујутру на Тргу шабачких жртава свештеници српске православне цркве служили су помен за све жртве Првог светског рата. Након помена сви учесници су се упутили ка Саборној цркви у Шапцу где се налази и спомен костурница у којој је сахрањено 157 цивила убијених од стране Аустроугара приликом освајања Шапца.

 Код цркве је формирана импозантна колона од 2000 учесника, дужине од чак два километра , која је затим кренула пут Цера, односно Текериша.

На овај начин организатори су желели симболично да повежу цивилне жртве из Шапца са 3500 војника који су сахрањени у спомен костурници на Церу.

Одмах се дало приметити да је све беспрекорно организовано. Колону су пратили редари, саобраћајна полиција, санитетска возила, возило и цистерна са водом…

Моја импресија је ипак била, и остала, у вези са учесницима марша. То је била српска омладина а просек година није прешао 25 година. Углавном су то момци и девојке који су знали зашто су данас дошли да пешаче више од осам сати, колико је трајао марш. Током марша су сложно певали традиционалне српске песме од којих се најчешће понављао „Марш на Дрину“.

На паузама које су биле предвиђене за доручак и ручак, није било гужве приликом поделе хране. Све је деловало идилично а најбоље што ми пада на памет да опишем тај однос међу људима јесте слоган Ђорђа Балашевића са једног од његових концерата  „Осмех се вратио у град“.

Облаци који су се надвили над Цером наговештавали су потоп и невреме али ови млади људи се нису плашили, нити помишљали да одустану, на крају, одустало је невреме…барем до завршетка марша. 

Ако је ово данас било једно светло, у једном граду. Хајде да почнемо палити једно по једно светло, један по један град док не осветлимо целу Србију!

мојНедељник

Пише : Милан Богојевић